Преглед идентитета

Идентитет није довољан, грешка лажни шок је искрено изненађење.

Понекад, у трци између филма и биоскопа, публика преузме вођство.

Понекад можемо да видимо да долази, или да осетимо тајну од самог почетка. Видимо воз иза кривине, пре него што звиждук нађе ветар. И то је добар филм који нас збуњује, отвара нам вилицу и прави тунел. И воз прође.

Идентитет могао је бити такав филм -- та старомодна мистерија, или изгубљена којединица -- а за филм који своју инспирацију црпи из класика као што је Десет малих Индијанаца, изгледало је тако пуно обећања. Трејлер, са свим својим импресивним монтажама и примамљивим визуелним приказима. Премиса, уз сву своју инхерентну могућност.

Окупило се десет странаца. Насумични склоп, иако некако повезан. Напуштени мотел. Поноћна поплава. Једно убиство. Након још једног.

И прве две трећине филма тако добро функционише. Мистерија-машина пролази миљу по миљу од занимљивих осумњичених и добро подешене напетости, додајући питање за питањем уместо одговора. Постоји изазов, или бар тако изгледа, и притом тежак. Ми смо ангажовани и у овом тренутку, неупућени као жртве на екрану.

Глумачка екипа је јака, са Џоном Кјузаком и Амандом Пит који додају слој дубине ономе што би иначе могло бити прилично бездушно дело. Режија Џејмса Манголда је и оштра и визуелно привлачна, води нас равномерним и уравнотеженим темпом.

Али семе је ту, за будног посматрача, за крај који ће све уништити. Трагови су, као и сваки добар негативац, и очигледни и суптилни, у наративу из флешбека или на променљивом лицу убице који рецитује причу. И одједном схватамо да мистерија обећања уопште није мистерија. Да нема трагова, логике или изазова које наш ум треба да превазиђе. Као магични новчић, ликови нестају. Више нас није брига, и, искрено, зашто бисмо? Немаш шта више да бринеш. Преварени смо на начин који једноставно није фер.

Наука о увијању је уметност поштовања, колико о храбрости, толико и о таленту. Добар заокрет је супротан магији, сам недостатак илузије - благе руке и ништа више. Самоуверени филмски стваралац извлачи изненађење логиком, никада не стављајући новчић на длан или скривајући карту, већ скрећући наше очи углађеном техником. За добар филм, трик је у истини, а новчић је, сматрамо, увек био ту. Само нисмо тражили.

Нажалост, међутим, Идентитет не успева, погрешно схватајући лажни шок за искрено изненађење, а одговор је, за неке, био ту све време. Од почетка смо то можда замишљали и одбацили као нетактичан, али авај, филм иде тамо где смо се надали да неће отићи, чак и док се згражамо и преклињемо га да се врати.

И тамо, у мраку смртног звона, прича чини највећи злочин од свих: убиство филма и смрт онога што је могло бити.